Muzej selfija oduševio Subotičane: “Kao da se vrate u neko detinjstvo”
Sa više od 13 različitih scenografija, uređenih tako da može da se napravi savršena fotografija za društvene mreže, “Selfiterija” je kao muzej selfija za vrlo kratko vreme stekla veliku popularnost među Subotičanima.
Odmah po ulasku u ovaj neobičan muzej, posetioce očekuje poseban vizuelni doživljaj, jer je prvi deo postavke u nešto mračnijem tonu, smešten u prostoriji osvetljenoj neonskim lampama.
Desno od vrata, na crnom zidu, postavljena su ogledala u obliku krila, a kako naša domaćica i vlasnica “Selfiterije” Ildiko Balint otkriva, baš ovde nastaju prve fotografije gostiju muzeja.
“Krila su jako popularna i to svako stavlja na profilnu sliku. Sada ih već ima mnogo”, kaže Ildiko.
Nasuprot njima, u boksu živopisnih boja smešten je kavez ukrašen sijalicama i svećama, odakle pogled pada na zatvorsku ćeliju koja je rešetkama odvojena od ostatka postavke.
Ulaskom u nju, posetilac zaista može da doživi iskustvo boravka u skučenom prostoru, opremljenom samo najpotrebnijim stvarima – oskudnim krevetom, umivaonikom i wc šoljom.
Zidove ćelije krase ogoljene cigle, potpisi zatvorenika, te povezi za ruke, a od rekvizita tu su još i tabla sa serijskim brojem, policijska kapa, pištolj i posebno izrađena zatvorenička odeća koju posetioci mogu da obuku prilikom fotografisanja.
“Na primer, ovaj umivaonik je lakiran i namerno nije oriban. Tražila sam da bude baš ovako star i da se uklopi u ambijent, ali je lakiran da ne bude prljav na dodir. I wc šolju smo ostavili takvu, a nismo čistili ni fleke od krečenja, već smo ih ostavili da bude što autentičnije”, objašnjava Ildiko kako je svaki kutak muzeja, a posebno ovaj zatvorenički, pripreman s posebom pažnjom.
Dalje vas muzej vodi u “bojanku”, boks u kojem svaki posetilac može da oboji neki od mnoštva oblika i ostavi svoj trag, ali i da se sam “našminka” bojama koje pod neonskim svetlom svetle.
Potom sledi kratak hodnik, čiji zidovi i pod stvaraju iluziju dubine prostora, vodeći pravo do toaleta koji takođe ne izlazi iz tematike muzeja.
Naprotiv, sama vrata su izlepljenja policijskim trakama, dok se unutra krije pravo mesto zločina – krvavi zidovi i senka koja posmatra sa zida.
Iza gustih zavesa, čuje se smeh. Prolazeći kroz njih, posetilac ulazi u drugi deo postavke koja je znatno svetlija od prethodne.
Ovde zatičemo dve devojke kako se fotografišu na scenografiji iz vestern filma, u čuvenom salonu u kojem se viski pije za šankom.
Atmosferu upotpunjuju klavir, gitara i mnoštvo drugih rekvizita, od kojih je svakako neizostavan kaubojski šešir.
“Odlično je. Za sad smo do ovde stigle i posebno nam se sviđa vestern i zatvor”, kažu devojke.
“Folija koja se nalazi na zidu ima 3D efekat i možete da sednete i namestite ruku tako da izgleda kao da zaista sedite za šankom”, sugeriše Ildiko devojkama kako da što bolje iskoriste scenografiju.
“U ovome uživam i jedva čekam da me neko zove i pita za pomoć. Uvek rado asistiram posetiocima”, kroz osmeh dodaje vlasnica muzeja.
Osim vesterna, u drugom delu postavke ljubitelje dobrog selfija očekuje i kutak s visećim, zlatnim ramovima za slike s kojima može da se poigrava, dok središnji deo zauzimaju dva boksa, jedan naspram drugog, za koje Ildiko kaže da su podložni promenama.
“Glavne teme ostaju, a imamo i bokseve koji su osmišljeni tako da ih možemo kompletno menjati. Sada ih već pripremamo za Noć veštica, a kad to prođe, moramo da se pripremamo za Božić i Novu godinu, pa Dan zaljubljenih, 8. mart, Uskrs, tako da ćemo uvek imati nove teme. Garantujemo da svaki put kad dođu, posetioci će uvek zateći nešto novo i uvek će moći da naprave nove fotografije”, ističe Ildiko.
Na kraju, kao šlag na tortu, smeštena je bogata soba. Kada u zlatnom ruhu koju okružuje posuda sa šampanjcem, omiljeno je mesto na kojem se u novcu i zlatnim polugama “kupaju” gosti muzeja.
Da bi sve ovo bilo realizovano, Ildiko kaže da je bilo potrebno mnogo truda, rada i vremena. Kako se i sama bavi fotografijom, priznaje da je oduvek volela drugačija i kreativna rešenja, ali je ideju da selfi muzej otvori u Subotici, dobila sasvim slučajno.
“U toku jednog razgovora sam saznala da u inostranstvu postoji selfi muzej i meni se odmah upalila lampica. Nisam znala šta je to, ni kako funkcioniše, ali sam odmah znala da je to ono što želim. Jako mnogo sam radila na tome, u glavi i na papiru, planirala kako će da izgleda, koje teme će da budu, koliko bokseva i kad sam sve to osmislila, tek tada su počeli fizički radovi”, priseća se Ildiko.
Upravo je na njih najviše ponosna jer, kako objašnjava, većinu prostora je uredila sama uz pomoć supruga i prijatelja, dok su gotovo svi rekviziti za potrebe muzeja ručno izrađivani.
“Kod zatvora smo, na primer, sekli zidove. Kod bokseva smo dizali zidove. Suprug je bio podrška što se tiče folija za zidove, a većinu rekvizita smo sami izrađivali, od voštanih boja do zatvoreničkog odela. Tako da smo aktivno, a to znači da smo radili od jutra do sutra, radili dva meseca bez prestanka, ali je ipak najteže bilo da se sve to stavi na papir”, kaže vlasnica muzeja.
